Mitologija

Bog groma i munje, rata i reda – najviši bog Slovena. Još u VI veku vizantijski istoričar Prokopije piše da Sloveni veruju da je jedan bog, tvorac munje, gospodar svega. Knez Vladimir je 980. u Kijevu postavio njegov idol, srebrne glave i zlatnih brkova, na čelo svog panteona. Perun vlada s vrha svetskog drveta, gromovima goni zmaja Velesa i vraća kišu. Posle pokrštavanja njegovu ulogu je velikim delom preuzeo sveti Ilija Gromovnik.

Bog stoke i bogatstva, trgovine, voda i podzemnog sveta – veliki Perunov protivnik. U ugovorima sa Vizantijom (907. i 971.) Rusi su se zaklinjali Perunom i Volosom, „skotjim bogom”, jer je stoka značila bogatstvo. U mitu Veles otima Perunovu stoku i krije se pod drvetom ili u vodi, dok ga Perun ne pogodi gromom i kiše se ne vrate. Povezuje se i sa muzikom, magijom i dušama predaka; kasnije deo njegove uloge preuzima sveti Vlasije.

Nebeski kovač, bog vatre i zanata. Ruski letopis iz XII veka, prepričavajući grčku hroniku, naziva ga ocem boga sunca Dažboga, kaže da je ljudima dao zakon braka i naučio ih da kuju gvožđe, i poredi ga sa grčkim Hefestom.

Bog sunca i „davalac dobra” – ime mu znači „bog koji daje”. Bio je u Vladimirovom panteonu, a u Slovu o polku Igorovom ruski narod se naziva „Dažbogovim unucima”. U srpskom predanju opstaje kao Dabog, moćni car na zemlji suprotstavljen Bogu na nebu.

Svarogov sin – vatra na zemlji i u ognjištu. Oko 1015. nemački biskup Titmar iz Merzeburga opisao je njegov veliki hram u Radogošću (Retri), glavnom svetilištu Ljutića, gde je njegov idol stajao u šlemu i oklopu, a sveti konj proricao ishod ratova. Kasniji pisci samog boga nazivaju Radegast.

Bog vetrova i vazduha. Bio je u Vladimirovom panteonu, a Slovo o polku Igorovom vetrove naziva „Stribogovim unucima” koji sa mora duvaju strele. Ime mu se često tumači kao „onaj koji rasprostire” – bog koji raznosi po širokom svetu.

Bog sunca u Vladimirovom panteonu iz 980. U Slovu o polku Igorovom knez Vseslav noću preseca „put velikog Horsa”. Mnogi naučnici izvode ime iz iranske reči za sunce, pa bi Hors mogao biti sam sunčev kotur, pored Dažboga davaoca.

Najtajanstveniji bog Vladimirovog panteona – zapisano je samo njegovo ime. Obično se povezuje sa iranskim Simurgom, krilatim psom ili pticom koja čuva seme i bilje, i smatra se glasnikom između neba i zemlje.

Jedina boginja Vladimirovog panteona: zaštitnica žena, predenja i tkanja, porođaja i vlažne majke zemlje. Srednjovekovne crkvene knjige pitaju žene da li su se molile Mokoši. Njen dan je bio petak, a veliki deo njenog kulta preuzela je sveta Petka (Paraskeva). U narodnom verovanju ona prede niti života i sudbine.

Rod – „rod, rođenje” – i Rožanice, žene sudbine, pominju se u srednjovekovnim propovedima koje osuđuju one što im iznose hleb, sir i med. Povezani su sa precima, rođenjem i sudbinom. Južni Sloveni čuvaju isto verovanje u Suđaje (Sudženice): tri žene koje treće noći posle rođenja dolaze i određuju detetu sudbinu.

Bog proleća, mladosti, plodnosti i vatrene snage – isti koren nalazimo u rečima jari (prolećni) usev, jara i jarost. Kod baltičkih Slovena Jarovitu se klanjalo u Volgastu, gde je pred vojskom nošen njegov ogroman zlatni štit. U ruskim i beloruskim narodnim običajima Jarilo se u proleće dočekivao, a leti „sahranjivao”.

Boginja zime i smrti. Širom srednje i istočne Evrope ljudi i danas početkom proleća prave slamnatu lutku Morane (Marzanne, Morene), iznose je iz sela i spaljuju ili bacaju u reku – teraju zimu i dočekuju proleće.

Duh proleća i mladosti, poznat iz narodnih pesama i običaja, a ne iz starih letopisa. Ime joj je slovenska reč za proleće, a u slovenačkom predanju vesne su vile koje donose rodnu godinu.

Često se naziva boginjom ljubavi, lepote i braka, po pripevu „lado, lado” iz svadbenih i prolećnih pesama. Mnogi današnji naučnici sumnjaju da je ikada bila prava boginja, ali ime živi u pesmama – i u hrvatskim ladaricama, devojkama koje pevaju o Ivanjdanu.

Boginja polapskih Slovena, koju u XII veku hroničar Helmold naziva „Siwa”. Ime joj se obično tumači kao „živa”, pa je smatraju boginjom života i plodnosti – iako se o njoj gotovo ništa drugo ne zna.

Četvoroliki bog Arkone na ostrvu Rujan (Rügen), najvećeg hrama baltičkih Slovena. Saks Gramatik opisuje ogroman idol sa četiri glave okrenute na sve strane, sa rogom vina u ruci po kome je žrec proricao rod, i belim konjem na kome je bog noću jahao. Danci su hram razorili 1168.

Troglavi bog Ščećina i Brandenburga. Njegovi žreci su govorili da tri glave vladaju trima carstvima – nebom, zemljom i podzemljem – i da su mu oči pokrivene da ne bi video ljudske grehe. Crni konj je provođen preko kopalja da bi se proreklo da li će rat uspeti. Najviša planina Slovenije nosi isto ime.

Bog rata u Karencu (danas Garc) na Rujanu: hrastov idol sa sedam lica i sedam mačeva o pojasu, a osmim u ruci. U obližnjim hramovima stajali su petoglavi Porevit i Porenut sa četiri lica i petim na grudima – sve to opisuje Saks Gramatik.

„Crni bog” baltičkih Slovena. Helmold piše da su na gozbama dodavali čašu i izgovarali kletve u ime Černoboga, boga nesreće. Iz toga je kasnije pretpostavljen i „beli bog”, Belobog, davalac sreće – ali on se ne pominje ni u jednom starom izvoru.

Devojka kišonoša iz južnoslovenskih običaja. U vreme suše devojka obučena samo u lišće i travu – dodola ili prporuša – išla je sa drugim devojkama od kuće do kuće pevajući za kišu, a domaćice su je polivale vodom. Mnogi naučnici povezuju Dodolu i Perperunu sa Perunom, kao njegovu ženu ili pomoćnicu.